Udruzenje pcelara Visegrad
> O намa  > Вишеградска разгледница  > Пчеларство Горњег подрињa  > Mанифестацие  > Kонтакт  > Линкови  > Галерија
 > Почетна страна
 > Календар радова
 > Пчеларска искуства
 > Савјети за пчеларе
 > Медоносно биље
 > Апитерапија
 > Литература
 > Понуда - потражња
 > Искуства и иновације
 > Ројење
 > Болести пчела
 > Прихрана пчела
 > Узимљавање пчела
 > Простор за чланове
 > Корисни рецепти
 > Вијести
 > Коментари

 


САВЈЕТИ ЗА ПЧЕЛАРЕ

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Зимске залихе хране и њихово коришћење
Др мед. Родољуб Живадиновић, www.rodoljub.pcelinjak.com

 

 
др Родољуб Живадиновић

Количина, квалитет и распоред зимске залихе хране имају велики утицај на презимљавање. И наука и пракса су дефинитивно показале да залихе меда морају бити природне, обилне и добро распоређене, са довољно перге на бар 2-3 рама. Апсолутни минимум залиха почетком новембра не сме бити испод 20 кг, а најсигурније је да се креће од 25-30 кг меда, када не треба размишљати ни о било каквом пролећном стимулативном прихрањивању. Фаррар (1966) је за јужне пределе САД-а препоручивао минимум од 27 кг меда за цело зимовање, а за северне 40 кг. Пчелар у пракси количину меда не може никада прецизно да измери, већ само оријентационо. У просечним зимама, медна капа на раму са најмање меда не сме бити испод 12 цм. Појединих година, и то је недовољно, па је добра пракса оних пчелара који се осигурају већим медним капама, те мирно спавају. Примедба да велика медна капа смета пчелама не стоји, јер савремени пчелари чувају пчеле у вишекорпусним кошницама, и увек испод наставка са медом могу да држе наставак са празним саћем, где ће се током зиме налазити део клубета.
Што се тиче препоруке за обезбеђење великих количина хране, треба рећи да је К. Г. Рибахук из Петрограда утврдио да храна није важна сама по себи, већ да има једно веома важно, само наизглед споредно значење. Мед је савршени акумулатор топлоте. Дању упија топлоту из ваздуха, а испушта је током хладних ноћи. Обимне залихе потпомажу стабилизацију топлоте легла и одржавају снагу и енергију друштва. Ако је разлика између дневне и ноћне спољне температуре 14 °Ц (-1 °Ц до +13 °Ц), она ће се при зимским залихама од 20 кг смањити за 7 °Ц (+3 °Ц до +10 °Ц). Спроведена истраживања су показала дефинитивну предност залихе меда од 30-35 кг, у односу на раније препоруке од 20-25 кг.

Показан је велики утицај генетских фактора на сакупљачку активност и разборитост трошења резерви хране од стране радилица, као и на следствено стварање одговарајућих зимских резерви меда и перге (Цале, Ротхенбухлер, 1975; Кулинчевић, 1974; Милне, 1977; Фрее, 1980).

Што се тиче потрошње хране током зиме, о томе је доста писано у многим књигама. Интересантан је закључак др Герхард Лиебиг-а, који је извео после вишегодишњих истраживања и мерења, да он, и поред велике упорности, није успео да пронађе правило потрошње хране које би важило за сва друштва. Једноставно, потрошња хране је толико различита, невезано ни за јачину ни за локацију друштва, као ни за квалитет хране или пчела, да се не може утврдити ни један аксиом којег би пчелари могли поуздано да се придржавају. Јер, ни друштва која су слична по снази и другим уочљивим параметрима немају истоветну потрошњу. Он наводи пример најјачих друштава, која су по неким прелиминарним размишљањима требала да троше приближно исту количину хране, а трошила су у распону од 6,5-12 кг што је, признаћете, разлика коју ништа од онога што смо до сада сазнали о пчелама не може да оправда. Покушавао је и да утврди утицај околине и климе, али без посебног успеха. Закључио је и препоручио пчеларима једино то да никада не доносе закључке на основу мерења једног јединог друштва.

До сличног закључка је дошао П. Лави (1954) и за друге параметре, када је емпиријски утврдио да температура заједница сличних по снази и резервама хране, током зиме може да се разликује и за 9 °Ц. Друштва најјача по снази и са великим резервама хране нису увек била и "најтоплија".

Поменути др Герхард Лиебиг је мерио потрошњу меда током зимовања од 1989. до 1993. године код 100 пчелињих друштава на 15 пчелињака на различитим надморским висинама, од 290-800 метара. Сам Институт за пчеларство се налази у Хохенхеим-у на 407 метара надморске висине. Просечна потрошња меда од септембра до фебруара је износила од 8-13 кг, са општим просеком од 10 кг. У том периоду потрошња се није разликовала на топлијим и хладнијим локацијама. До разлике је дошло тек у марту и априлу. Појединих година, када је фебруар био топлији од просека, долазило је до веће потрошње меда у овом месецу, без сумње
због већег развоја легла.

Пчеле зими троше само онолико хране колико им је неопходно, и то јача друштва троше много мање по једној пчели него слаба. Алберт (1975) је показао у мерењима која су трајала 145 дана, да друштво масе 1 кг просечно троши дневно по килограму пчела 50 г меда, друштво од 2 кг троши 30,5 г, док јака друштва са више од 3 кг пчела дневно поједу 25 г меда по килограму пчела. Све у свему, до почетка марта, заједнице утроше десетак килограма хране. Тада долази до наглог развоја легла, па и потрошња нагло расте.
Према М. В. Жеребкину (1979) количина утрошене хране током зиме значајно зависи од јачине друштва. То нам сликовито показује следећа табела:

Резултати зимовања
Број рамова поседнутих пчелама
 
4 - 5
6 - 7
8 - 9
Потрошнја меда по раму пчела у Кг
1,9
1,3
1,0
Губици пчела по раму у г
32,9
32,9
32,9
Зараженост ноземозом у %
18,5
1,8
0


Резултати зимовања Број рамова поседнутих пчелама   4 - 5 6 - 7 8 - 9 Потрошња меда по раму пчела у Кг 1,9 1,3 1,0 Губици пчела по раму у г 32,9 32,9 32,9 Зараженост ноземозом у % 18,5 1,8 0
Добро је знати да је најмања потрошња хране при спољној температури од око 6 °Ц. Према Г. Д. Билашу, Н. И. Кривцову и В. И. Лебедеву, установљено је да је за зимовање јаких друштава средњеруске расе оптимална спољна температура од 4,4 °Ц, средњих заједница 5,5 °Ц, а слабих 7,7 °Ц. При температури изнад 7,7 °Ц, клубе се распада и пчеле повећавају потрошњу хране. И Беттс (1943) је утврдио да пчеле при спољној температури од 6 °Ц до 8 °Ц најефикасније троше залихе меда. Са даљим падом температуре, потрошња расте, али не онако драстично како би се очекивало, што је први приметио Гилберт (1932).

Малу потрошњу хране директно узрокује смањени метаболизам, који је последица одсуства легла (Цоркинс, Гилберт, 1932; Ц. Р. Риббандс, 1964).

Када друштво формира зимско клубе, губици топлоте се смањују 9 пута, а потреба за храном је мања за 20-25 пута у односу на показатеље код једне пчеле. Размена материја и трошење енергије је 250-300 пута нижа него у активном периоду. Према неким мојим размишљањима, можда баш у овим чињеницама лежи тајна дугог живота пчела током зиме. Оволико смањење метаболизма и одсуство гајења легла драстично умањује исцрпљивање пчела. Да не помињемо да се зимске пчеле гаје уз много већу пажњу, па имају више резервних материја у организму, о чему је писано на посебном месту у овој књизи. А. М. Рјамова (1978) јасно указује на своја запажања да на дужину живота зимских пчела поред свих наведених фактора утиче и посебан режим исхране ларви који изазива одређене промене на раном стадијуму развоја, што зимским пчелама даје предност у односу на летње по свим мерљивим физичким параметрима. Треба напоменути и то да је код неких индивидуалних инсеката запажено одржавање ниже температуре при којој се развијају зимске генерације, и тако постају отпорније на зиму. Иако се не може вршити упоређење индивидуалних и друштвених инсеката (пчеле), мора се рећи да је Н. Г. Билаш (1980) покушао да утврди да ли тако нешто постоји и код пчела. Вршећи 2 800 мерења током три године код средњеруске и кавкаске расе пчела, утврдио је да пчеле током августа (период одгајања највећег броја зимских пчела) смањују температуру у зони легла за вредност од 0,4 °Ц до 1,0 °Ц. Што је раса пчела отпорнија на зиму, то је снижење температуре у поменутом периоду веће. Нема конкретних доказа да ово снижење температуре легла заиста утиче на већу отпорност у презимљавању и дужи живот пчела, али аутор истраживања чврсто верује у ову тезу.
Физиолошко снижење температуре легла у периоду одгајања зимског легла је са појавом варое добило нову димензију. Позната су истраживања која указују да би селекција пчела на сојеве код којих би развој радиличког легла трајао један дан мање (20 уместо 21 дан) довела до знатних (ако не и тоталних) смањења штета од варое. Ради се о томе да вароа стиче полну зрелост пред крај развоја легла пчеле. Што је њен развој краћи, то се излеже мањи број плодних женки варое, које могу да се даље размножавају. Насупрот томе, ако је развој легла дужи, излећи ће се више плодних женки варое, и друштво ће бити значајније оштећено. Развој легла је због његовог физиолошког снижења температуре током августа и септембра продужен за бар неколико сати, што директно утиче на извођење више плодних женки варое. Слична ситуација је и код оних пчелара који целе сезоне држе отворену мрежасту подњачу (што је грешка из више разлога) и тако утичу да температура легла близу мреже ипак буде нешто нижа, што повећава зараженост вароом. Чак и најјача друштва не могу у таквим случајевима током хладних ноћи да температуру легла одржавају у строго оптималним границама. Нешто слично овоме се дешава у појединим месецима просечно хладних година, што је још један од разлога зашто је зараженост вароом већа у хладнијим, а нижа у топлијим годинама. Значи, мрежасту подњачу лети треба држати затвореном, а зими отвореном. О томе ће бити више речи у неком од наредних текстова.

Око 75% клубета заузима саће са празним ћелијама, а остатак је на саћу пуном меда и полена. Сматра се да је разлог томе добра топлотна изолација коју пружа празно саће. Ако би пчеле натерали да силом прилика формирају клубе на саћу испуњеном медом, онда би губици топлоте били три пута већи од нормалних.
Постоји заблуда међу пчеларима да пчеле више воле да гаје легло у старом саћу. Та теза се не слаже ни са пчелама у природи, које увек мед смештају у старом саћу где је било легло, а за легло граде ново саће. То потврђују запажања више практичара и истраживача (Бетс, 1934; Јохн Фрее, 1994) који су показали да пчеле за легло преферирају младо саће. При зимовању пчела на тамном саћу, степен кристализације залиха хране у њему је виши за 45%, за 58% више друштава излази из зимовања са траговима пролива, и за 12% више друштава угињава у поређењу са друштвима која зимују на светлом саћу. На жалост, традиционална техника пчеларења тежи да осујети пчеле да складиште мед у саћу где се гаји легло, као и да спречи ширење легла на новије, светле сатове. Међутим, пчеле прво пуне нектаром тамне сатове које смо им наменили за гајење легла. То оставља матици све мање простора за полагање јаја, што може бити важан фактор за улазак заједнице у ројеви нагон, нарочито у пролеће. Осим тога, пчелари који имају старије саће у плодишту могу се надати већем нападу варое, јер је доказано да су ћелије легла у старом саћу више од четири пута чешће нападнуте вароом него у светлом (Гианцарло А. Пиццирилло, Давид Де Јонг, 2004).

Управо захваљујући паузи у одгајању легла и следственом умањеном метаболизму, пчеле штеде протеинске резерве и наредног пролећа имају велику иницијалну способност одгајања одговарајуће количине легла (Кхалифман, 1953; О. П. Схарма, Рајесх Гарг, 1984).
Пчела која се издвоји из клубета осуђена је на пропаст, јер се убрзо смрзне и изгуби способност летења (парализа звана ледена кома). Минимална температура тела пчеле, при којој она може да полети је 27 °Ц. Током лета, вредност се креће око 38 °Ц, а највише је забележено 47 °Ц (Хеинрицх, 1980). Активност мишића који покрећу крила потпуно се прекида када температура пчеле падне на 10 °Ц. Ако такву пчелу унесемо у топлу просторију, температура њеног тела ће расти за око 1,5 °Ц сваког минута.

В. Н. Жуков (1985) је известио о својим истраживањима о зимовању пчела. Закључио је да пчеле лоше зимују у класичној ДБ кошници, јер клубе има спљоштен облик, пошто нема довољно одговарајућег простора за формирање природног облика клубета. Насупрот томе, показао је да пчеле веома лепо зимују у осморамној ЛР кошници са 20 цм простора између рамова и подњаче (висока подњача - празан полунаставак). Пчеле у овој кошници троше 36,9% мање хране него у ДБ кошници. Количина измета у задњем цреву пчеле је била само 25,2 мг, док је код пчела у стандардним ДБ кошницама износила чак 46,8 мг. Осморамне ЛР кошнице су наредне сезоне дале и више меда за 56,8% у односу на ДБ кошнице.

Мада се на квалитет зимских резерви хране не мисли много, чињеница је да оне утичу не само на зимовање, већ и на пролећни развој друштава. Закључак је да само цветни мед са довољним количинама перге обезбеђује оптимално зимовање и уобичајени развој друштава. Овде ћемо обратити пажњу на устаљено мишљење да тзв. шумски мед није добар за зимовање пчела. Искуства из праксе су различита. Већина тврди да пчеле добијају пролив због велике количине несварљивих материја, које шумски мед оставља за собом у задњем цреву пчела. Други, додуше мањина, тврде да су им пчеле одлично зимовале и развиле се у пролеће искључиво на тамном шумском меду. Чињеница је да све то зависи и од јачине зиме и дужине периода неизлетања пчела. Међутим, Г. Ф. Таранов јасно наглашава да је тачно да зимске залихе меда са примесама медљиковца дају више несварених остатака (количина несварених остатака је у два огледа била већа од меда са примесама медљиковца него од цветног меда за 34,2-35,9%), али је ово повећање заправо суштински незнатно, и њиме се, по њему, не може тумачити појава пролива код пчела при зимовању. Међутим, треба правити разлику од меда од медљике која је животињског порекла и потиче од биљних вашију, и меда од медне росе коју луче биљке. Јер, медљика не садржи фитонциде и друге антибиотске материје као нектар, које би спречавале развој микроорганизама. Зато се, још док је на лишћу, у медљици размножавају микроорганизми који јој мењају састав и производе и материје штетне по пчеле. Пред вече је медљика на листу од светле већ постала тамна. Постоје и штетне материје за пчеле које потичу од самих биљних вашију. То су продукти распадања њихових беланчевина, који трују ћелије ректалних жлезда задњег црева код пчела, и спречавају функцију усисавања воде, што доводи до пролива. Другим речима, пролив је узрокован тровањем пчела продуктима распадања. Г. Ф. Таранов наводи да пчела која се храни искључиво медљиком са храста може да живи краће и за 76%. Пчеле зими оболе од пролива само ако је удео медљике у залихама меда доминантан. Одатле и потичу најразличитија искуства пчелара по питању појаве пролива од тзв. шумског меда током зимовања. Додуше, некад је јако тешко одредити да ли је порекло тзв. шумског меда, биљног (медна роса) или животињског порекла (медљика). После великих губитака у бившој западној Немачкој током зиме 1962/1963. године, Стецхе је као један од узрока наводио да је велики број друштава зимовао на боровој медљици, па је дошло до харања ноземозе у пролеће.

Др мед. Родољуб Живадиновић, Ул. Стојана Јанићијевића бр. 12, 18210 Житковац, (018) 846-734, (063) 860-8510
www.rodoljub.pcelinjak.com


[ врх стране ]

 


Сајт је урађен уз финансијску помоћ Министарства пољопривреде,
шумарства и водопривреде Републике Српске

 

eXTReMe Tracker